Велики петак

Велики петак је најдубљи и најпотреснији дан у хришћанској години — дан када се сећамо страдања, распећа и смрти Господа нашег Исуса Христа. То је дан тишине, сабраности и молитве, дан када се срце сваког верника позива да стане пред Тајну Крста са страхопоштовањем и љубављу.

На Велики петак Црква не служи Свету литургију, јер је Сам Христос, Јагње Божије, принет на жртву за спасење света. Уместо тога, сабирамо се у храмовима на Царским часовима да молитвено пратимо Његово страдање, читајући јеванђеоска сведочанства о Његовој жртви, крсном путу и распећу. У поподневним часовима најпре је служена служба у Солотурну и изнета Плаштаница на поклоњење верницима, а касније, у вечерњим часовима, и у Белпу код Берна.

Посебно место у богослужењу овога дана заузима изношење Плаштанице — платна на којем је изображено полагање Господа у гроб. Плаштаница се свечано износи из олтара и полаже у средину храма, као символ Христовог погреба. Након певања Статија врши се трократни опход око храма, а Плаштаница се потом полаже у цвећем окићен Христов гроб. Пред њом верници тихо и смирено прилазе, клањају се и целивају је, изражавајући благодарност и покајање.

То није само сећање на један историјски догађај — то је живо учешће у Тајни Христове жртве. Пред Плаштаницом сваки човек се сусреће са дубином Божије љубави, која иде до краја — до Крста, до смрти, ради нашег спасења.

Велики петак нас позива да застанемо, да утишамо своје мисли и погледамо у сопствено срце. Да се запитамо колико смо спремни да следимо Христа, не само у слави Васкрсења, већ и у жртви, трпљењу и праштању. То је дан када учимо да љубав није реч, већ подвиг; не осећање, већ жртва.

Нека овај свети дан буде време покајања, праштања и тихе молитве. Нека нас Крст Христов укрепи, а Његова жртва подсети да ниједна тама није јача од љубави Божије, која води ка светлости Васкрсења.